Dobro došli na web stranice Triatlon Kluba Split.
 
 
 
Danas je godine      
 
 
 
 
 
 
 
 
 
  Odaberi članak
 
 
  Godina 2016.
 
  Godina 2015.
 
  Godina 2014.
 
  Godina 2013.
 
  Godina 2012.
 
  Godina 2011.
 
  Godina 2010.
 
  Godina 2009.
 
  Godina 2008.
 
  Godina 2007.
 
  Godina 2006.
 
 
 
 
 
 
 
  Sponzori
 
 
 
mark2  
mark2  
 
 
 
 
extreme shop 
 
 
 
peloton  
 
 
 
 
 
 
 
  Klub partner
 
Stranice_MK_Marjan 
 
 
 
 
 
 
 
 

BARCELONA 2011 - IronMan triatlon
 
"Vamos a practicar espanol!" ili Calella Challenge triatlon :) (piše: Kuki)


 
SRIDA
28.09.2011.

   SRIDA - 28.09.2011.


   Evo je došlo vrime da se posli šest miseci priprema krene u Barcelonu. Koliko je to sad daleko, uplata u treći misec. Sićan se da je, dok san obavlja uplatu, bilo loše vrime i da san kroz prozor gleda oblake kako prolaze i mislija: "Ima još sedan miseci do trke, ima vrimena." A evo ga više nema. Krećemo.

   Na parkingu iza kluba sveprisutni Pavić, Nike i šef opozicije Pave. Kad me pozdravlja govori Pavić da to ka da te Juda jubi. Ali isto neka, vridi. Složili smo se za prvu sliku na polasku Goge, Kuco, Škare i ja. Napunili kombi, trubnili i partili.

   E, ali samo 348 metri do ulaza u Kucinu zgradu. Tu se parkirali i čekamo dotičnoga da naload-a "glupaču" sa kartama Francuske i Španjolske - da se ne bi izgubili po putu. A to traje li ga, traje. Umisto da krenemo u pet i po, evo sedan manje kvarat. Napunila se "glupača", pa sad ima i Calellu - šta je cilj ove priče.

   Naravno počele su odma dolazit poruke, od znanih i malo bolje znanih, sa dobrim željama za sve šta nam se tek treba dogodit. Idemo za Zadar, Jadrolinija nam dala skonto pa se isplati. Tankamo u Šibeniku i odma Kuco žvače oni najlon sendvić na skontu - jer mu istiće rok, a Goge zaranja po wc-u pa je čekamo.

   Rič po rič i eto nas u Zadru, na punti stali u veliki red od sedan auti i dva kamiona, pitamo Kucu kakve su ovo karte, dva lista isprintane potvrde o uplati, jedan za poć, a drugi za doć. "A to mi je dalo, i to je to," govori. Dobro. Carinica i policajka uredno ćavrljaju, a kolegama dosadno pa pitaju idemo li ovo na Kupres sa kombijem Ski Kluba "Split".

   Prolazimo i to, kad isprid broda pitaju di su karte, a mi ih nemamo. Kuco se vraća u Lipu Našu, priko grane, sa svim dokumentima, u agenciji Jadrolinije dobiva karte, pa se parkiramo u garaži velikoga "Zadra", koji će nas preveslat do Ancone.

   Kako se posli nećemo moć vratit u auto, uzimamo bagaje i trk u salone nać fotelje za spavat. Smištamo se na krmi u techno salonu sa kričavin plavim neonkama. Kako nam se raspored kauča nije svidija, počeli smo preuređivat, pa su Goge i Kaća uzeli jedan (naravno - veći), a Škare i ja drugi (naravno - manji), te smo ih zaminili sa kraja na kraj salona. Zamalo smo se zanili i nastavili, ali smo sad zauzeli svak svoj komad namještaja i zadovoljni smo.

   Evo partimo. Ja ovo pišen; Kuco čita neko lako štivo; Goge se separirala, upalila laptop i nešto kucka da opravda profesorski status; Kate je išla slikat pozdrav suncu, vidit ćemo šta će ispast; a Škare je izija njen sendvič i glumi Pašu pa govori kako nije izija nikad bolji sendvić u životu.

   Sad ćemo skoro leć pa je dosta za danas. Sutra nas čeka 1200 kilometri, pa će sigurno bit novih stvari za ih zapisat.

  

 
 
ČETVRTAK
29.09.2011.

   ČETVRTAK - 29.09.2011.


   Puca zora isprid Ancone. Dobro smo spavali, polako se palimo, grizu se Kaćini kiflići, gledamo lagane crne valove i pitamo se kakav je Mediteran na Costa Bravi. Tamo idemo i to je ka njihova rivijera.

   Pričamo svašta i kako rano ujutro padaju lucidne misli na pamet, govori Kuco da je dobro šta smo kasnili čekajuči load-anje ''glupače'', jer da nismo puno čekali red za trajekt. Ha.

   Sidamo u kombi, carina pita di ima sniga, ka pametni, dobro su nan vižitali putovnice. E. Upisali smo glupači odredište i govori nan da je još 1303km do cilja. Udri.

   Izlazimo iz luke, odma autoput i tučemo kilometre - Pesaro, Parma, Barilla tvornica ka cili škver, Bologna, Piacenzza, okričemo put Genove i evo mora. Ne ide to ovako brzo, ali ide.

   Dojam je da smo otkrili zašto su Talijani u debeloj recesiji. Niko ništa ne radi nego su svi po autoputu i voze se. Četiri trake u jednom smjeru i sve puno. Naši bar sidu u kafićima, pa od Sv.Roka do Gospića vidiš dva auta. Ovde moraš gledat i gori da te ko ne iznenadi.

   Na obzoru vanka Sanrema nosač aviona, počeli su nas prelazit Ferrariji, platili smo autoput i evo nas u Francuskoj.

   Prolazimo Dejanu ispod ponistre u Monte Carlu, posla nan je poruku sa dobrim željama i da će platit večeru kad se javimo na povratku. Srića njegova da nećemo imat vrimena.

   U kombiju se svako malo nešto jede i pije, maže se paštete, masla, marmelade, Kaćini kiflići, sendviči i štručice. Bit ćemo puno lakši na povratku.

   Francuska je malo neurednija, i autoput i odmorišta. Svako po ure staneš, pa bacaš eure u automate na rampama. Ništa ih ne razumin.

   Na jednoj rampi smo zapeli, kamioni iza sviraju, izija mi automat 20 eura i vratija mi šaku metalnih, i ne diže rampu. Sve dok nije došla šinjorina, pa san razumija da moran mašini vratit malo kovanica koje mi je vratila. Koji automat. Od njih desetak samo smo se sa jednin normalno sporazumili, bit će da je neki naš, a na dva su bile žive šinjorine, naravno, govoru samo francuski, pa na moje ''Dobra večer!'' stanu pa se misle.

   Šta idemo dalje, pada sunce i odmaramo po 15 minuti svako dvi ure. Svi smo inkordani. Kad izađen iz kombija, triba mi dvi-tri minute za se upalit.

   Pa je mrak i evo Espana. Glupsonica nas je dovela sa točnošću u dva centimetra do isprid hotela. Isplatija se download.

   Neptuno hotel. Kombi smo zbili u garažu i ušli u apartman, na mezaninu sa lipin dvoron sa dvi bungevilje, imena TITANIC. Nemoš virovat. Padaju aluzije, ali se svi kiselo smješkamo. Uglavnom, dobro je.

   Došli smo u deset manje kvarat, dakle četrnaest uri. Dobro je, niko nas nije tira. Prošetali smo malo po Calelli, da se razmrdamo i da vidimo di smo.

   Šatori za prijave i sajam su već operativni, šetamo kroz cilj i gledalište. Sve kako smo i zamišljali. Došla je i ponoć. Kad san lega i zatvorija oči, parilo mi se da san u brodu, sve se valja. Trajalo je to dvi minute. Onda se zacrnilo.

  

 
 
PETAK
30.09.2011.

   PETAK - 30.09.2011.


   Buđenje. Svi smo dobro. Goge ide u Špara, kojega smo sinoć našli, po kruv i bibite za marendu. Punimo se. Već je prošlo deset uri kad smo partili na prijave.

   Zona je od hotela 346 metri udaljena, a za u apartman ne moraš ni skalu učinit, sa bajkon moš uć do u dvor kroz cilo predvorje i apartman. Zajebajen da san mislija kako bi nan bilo lakše posli utrke, kad sve bude bolilo (valjda - to niko ne zna), ne činit ni tu jednu skalu za dopuzat nazad do posteje.

   Odaju mi priznanje, samo ne znan di ću ga prominit u nešto opipljivo. Evo ga sajam. E, to je sajam, di dobro moramo potegnit ručnu. A neki ne mogu. Di god pogledaš - cure ti sline.

   Od najobičnije špigete, do svemirskih bajkova, koje moraš polako podignit, da ne poletu. Patika, bičava, kopresijske robe, kemija, tri-odijela, neoprena, kaciga, sprinterica, bajkova, kola, aerobar-ova, očala - svega. Svi se tresu.

   Goge troši, Kuco troši, Škare kupuje šta mu fali, ja san se bacija u trošak za bilu prozračnu kapu, jer iman crnu, pa da mi psihološki bude lakše.

   Jedan čas smo se išli prijavit. Našli smo se na zidu di su zalipili startne brojeve. Goge je 131, Kuco 842, Škare 949, ja san 946.

   Njihovi volonteri ne znaju beknit niša osin šta hablaju espanjol. Moraš mu napisat koji si broj ili te ne razumi. Dobili smo valižu, veliku, lipu i unutra bagove za sve discipline i onu klasiku od reklama i brojeva.

   Vraćamo se na sajam, slikajemo se na oni karton sa rupon za glavu, a na slici prošlogodišnji prvak Jimmy Johnsen. Eto smo već svi u cilju.

   Nastavljamo slinit po sajmu, počelo je bit vruće. Srećemo Višticu i Govindu, govoru da Patrčević drži noge na kušinima u hotelu. Idemo u apartman po robu i vraćamo se na plažu.

   Dvista metri krupne pržine, žute, svugdi se uvlači, par kilometri na jednu stranu i isto toliko na drugu. Toliko vidimo, a šta je dalje nemamo pojma. Ulazimo u more. Toplo. Valovi lipi. Komentar je da plaža nije za malu dicu. Ako se pustiš baci te val i onda se valjaš.

   Uz samu obalu je struja niz plažu, ali kad se makneš malo dalje sve je ok, osim šta malo valja. U nedilju ujutro će bit mirnije. Ako ne, neki će pit draminu.

   Kako je vanka mora tako je i unutra, ne vidiš kraj sarbuna, na dnu pustoš, kacamarin svako pedeset metri. Uspija san vidit jednoga lipoga gofića koji je proša ispod mene. To je jedino živo, osim nas, šta san vidija za po ure u moru.

   Idemo nazad, Kaća kuva manistru na pome sa šparogama, rješavamo to i oko pet uri palimo bajkove iz garaže, pa izlazimo na cestu. Cesta lipa široka, prometna, masu biciklista u oba pravca, svi nas paze, nije ka doma - bicikla ima prednost.

   Ravno, valovito, ka od Lava put Omiša: hupsić, pa ravno – ''iđe i pjeva''. Sviđa nam se, sa izlazom iz mista, polako kroz male uličice pune svita, došli smo na 14. kilometar sa prosjekom 30. To je u redu.

   Vraćamo se nazad, malo vitra u prsi, ali ide. Asfalt lipi, ne trese, nema rupa, a ni vargule in nisu na cesti. Doma smo u čas - tuš i idemo na pasta party.

   Poslušali su me, svi smo u službene majice. Do dvorane se penjemo po najvećoj uzbrdici koju smo vidili od Splita. Masa svita, svi uzimaju spizu, organizacija bez greške, sve smo uslikali da možemo prekopirat kad nan se skupi iljadu i nešto svita na Tri Star-u u Splitu.

   Satrali sve, malo pokupili u boršu (Kaćinu - pa ronza da ona vuklja. Jel' ''support'' ili nije?) Ostavili teret u Titanic-u i otišli prošetat.

   Nakon šetnje, vrime je bilo za WI-FI u baru hotela, a uz to smo Kuco i ja sorili i po jedan mojito - za cirkulaciju. Sve smo iskomunicirali, pa nazad u naš dvor.

   Škare primišta aero bar, jer mu ga je Pašo (govori on) ciloga izmiša, kupila se i aero boca tako da je bajk odma živnija. Goge je već sve spakovala, može krenit.

   Ponoć je, idemo leć. Utonili brzo.

  

 
 
SUBOTA
01.10.2011.

   SUBOTA - 01.10.2011.


   Buđenje, toaleta, marenda.

   Goge čita knjigu o triatlonu. Danas je na rasporedu dio sa naslovom RACE DAY. I taman kad je uzela komad lipoga toploga kruva, za namazat maslo, govori joj Kaća: ''Ostavi se kruva!'' Goge je blido pogleda. ''Prvo pročitaj jel' se to može i smiš li uopće.'' Svi smo legli.

   Lagano se to obavilo, naravno uz kontrolu može li se i koliko, pa polako na brifing.

   Zafrkajemo Kucu, koji je u Split povoljno kupija novu jaketu u O'Neal-a, da je obuče, jer se ova tri dana iz petnih žila trudi pokazat novu jaketu svekolikom pućanstvu Calelle, ali ga to baš i ne ide, jer je vanka 28 stupnjeva. Nije je ni danas obuka.

   U kinu smo, tehnički delegat je odmlija to u dvadeset minuti. Nije ka Pave, lagano i za zaspat. Nismo puno pametniji, ali smo obavili.

   Po završetku, idemo na sajam, odvajamo se i svak još gleda šta ga interesira, ja sa Kaćom gledan zonu, šator za presvlačenje, tražimo poziciju za fotkanje.

   Prolazimo priko Špara, kupuju se riži i manistra, danas rižot, sutra ujutro manistra.

   Skupili smo se svi u Titanic-u, pa su se počeli punit bagovi od bicikle i trčanja.

   Goge duck-tapeom lipi pločice po okviru. Zezamo je da će morat u boks mehaničarima na po puta da joj to odlipu.

   Kuco je naša KERUM kesu za pokrit sic od bicikle, da mu se ne priladi.

   Lagano smo se svi uzvrtili, neko u glavi zamišlja sve potribe i onda pakuje; a neki, koji su počeli zaboravljat, imaju ček-listu na karti pa štrikaju i pakuju.

   Kaća je skuvala rižot, jedemo bez Goge kojoj check-procedura traje od dva do četri popodne, mi smo od četri do šest.

   Posli obida zadnja pumpanja, pregledi i pokret.

   Kako se približavamo zoni, sve je više likova sa lamicama i valižama na ramenima, čeka se red, pokažeš putovnicu, sinjaju te, dobiš čip, provjere jesi li s njm u vezi ljubavnoj i puste te u zonu.

   Zona ka po nogometnog igrališta. Kako je tu 1100 bajkova, računamo da je to najmanje dva-tri miljuna eura vrijednosti. Slikamo se, naravno i Kerum kesu u moru bicikli, pa u šatoru za presvlačenje ostavljamo bike i run bag.

   Na izlazu srečemo Patrčevića, Višticu, Govindu i prijatelja Graha kojeg znamo sa splitskog TriStar-a. Slikamo se, a na Dejanovo pitanje jel sve po planu ide odgovaramo da nemamo pojma. Vidit ćemo sutra.

   Goge išla u more, mi se zavrtili po sajmu, Kaća i Škare kupili kompresijske bičve, pi**a ko ih nema.

   Svi smo u dvoru, mašta se šta će bit sutra u ovo vrime. Računamo svi po mraku uć u cilj. Ako ništa, riješit ćemo se vrućine. Bit će friško.

   Goge večerala i otišla kupit nešto slatko; Kuci i meni moja draga napravila fritaju u malo kruva; Škare je pun, pa neće ništa.

   Vrime nan prolazi u razgovorima svake vrste, završavamo sa teorijama o braku. Našla se ekipa prava: momak, dvoje sa ''pokojnim'' bračnim drugovima i dvoje u sretnom braku. Tema ide u beskraj. Dobro, niko ne razmišlja o sutra.

   Kuco ima teoriju da sutra jurišamo na cilj i da smo sritni šta ne jurišamo na nečije rovove. Morbidno.

   Di će ova priča završit i kad, nisan siguran. Kaća je za sutra ujutro u pet uri skuvala, zna se - manistru. Planovi su razrađeni za ujutro. Dakle moramo samo moć zaspat i tu smo.

   Moran još ovu pisaniju mejlat, da smo friški sa vjestima na klupskom fejsu. Čujemo da se čita i da je interesantno. Potrudim se ja uz sve ostalo da tako bude do kraja ove štorije.

   Sitija san se Maloga Mista i onega pošćera sa lapišon na tintu i knjigon od 12 kili, a mi danas čitamo svi sve dva minuta posli nego se dogodilo. Ma isto je to lipo.

   Dosta za danas. Sutra je IronMan. Dužina od Splita do Dubrovnika je za zamislit se, ali ponavljan, niko nas nije tira.

   I dobro me Kate moja napala jučer kad san nehotice uzdaha čitajući knjižicu sa opison staze - da ne smin uzdisat jer san sam ovo tija i stvarno me niko nije natira i sam san sebi odgovoran.

   Toliko.

  

 
 
NEDILJA
02.10.2011.

   NEDILJA - 02.10.2011.


   Budin se u dva ipo, pa u četri. Sve ono tekuće šta se punilo dan prije, oće vanka, a i nije neki tvrd san.

   U šest manje kvarat zvoni sat, dižen se, grije se manistra, pjat se izija, još malo kruva i pršuta, ostali isto. Škare bez kave ne može.

   Svi mutimo piče i gelove. Pune se boce i bočice. Na posteju slažen sve za u more.

   Obavezni toalet i, kad smo sve zgotovili, tek je sedan manje kvarat. Goge govori da partimo jer, ko zna - možda se bicikli šta desilo. ''Bit će uvatila plauritu, pa češ joj dat dekot,'' govorin ja. Di češ ranije?

   Šetamo svi po apartmanu ka pasi u kavezu. Nema više šale, idemo uranit pa šta bude. Mrak je još, bagovi na leđa i krećemo.

   Po ulicama samo triatlonci i pratnja zadužena za fotić. Kaća uredno obavlja svoj zadatak. Pune uličice istih likova. Isprid ulaska u zonu slikamo se još jednom, ulazimo, obilazimo bicikle. Zdrave su, nima straja.

   Deset metri od mene eno ga Živković. Pozdravljamo se uz uobičajen odgovor na njegovo pitanje ''Jel'sve uredu?'' - neman pojma.

   Bic je spreman, odlazin u šator sa bagovima pa dodajen spizu u Bike Bag i ''al kaidu'' sa gelovima i ostalim u Run Bag. Tako mi zovemo oni pojas sa malin smišnin bočican za oko pasa. Asocira na pojas sa bombama.

   Kako su svi banci puni, nalazin misto uz rub šatora za obuć neopren. Kraj mene se oblače muž i žena. Livo lik već obučen, gledan mu noge, a ono lakirani nokti u crno. Ima nas svakakvih.

   Obavljan sve, spreman robu u Streetwear Bag, kačim je na svoje misto i izlazin vanka. Okupljamo se isprid šatora, mi ka tuljani, a Patrčević još u robi pita di je zahod. A je smišno smantan profić, uvik nešto pita di je.

   Izlazimo na tuljansku koloniju na plaži. Neki su u moru, plivaju. Sarbun od vlage ladan. Iljadu i nešto gumiranih likova čeka da mu grupu pozovu na start.

   Gledan kako se profići spremaju, kad isprid mene osvane Dejan (rečeni Patrčević), pita di se ulazi. Nemoš virovat. Šaljemo ga na pravu stranu.

   Iza njih za dva minuta idu žene Pro, pa obične žene. Kako ovo reć ''obične'' ili ''normalne'', kad nisu ni obične, ni baš normalne. E, iza njih, za dvi minute idemo mi - zelene beretke - svaka grupa svoja boja kape.

   Gogu smo već pozdravili, Kuco, Škare i ja se pozdravljamo, tiraju nas kroz torove, do linije starta tik uz more. Puka je top, starta san sat i bacija se u more.

   Livo san od nas dvista, lagano počinjen, do prve okretne bove san već uvatija jednu od žena, okričen prvu bovu, pa sad pravac do slijedeće pa dalje. Ide lagano, bez napora, nikakav problem, trese me sat, kilometar je puka, veslam dalje.

   Okret livo, pa još jedan posli sto metri i onda po pravcu nazad. Tu su me prošle dvi žute kapice, neke mlađe grupe šta su startale posli nas. Pri kraju pravca prelaze me i roza kapice. Ka motorini. To je španjolska Open skupina. Zamalo profići.

   Zadnja okretna bova, pa prema plaži, još smanjujem ritam, obavljam u neoprenu sve šta se može obavit, još par zaveslaja i stružen rukon plažu, dignen se i vanka san. Polako šetan po dubokom nezgodnom sarbunu, pliva san uru i osan minuti, prolazin ispod tuša.

   Na kantunu isprid šatora se javljan Kaći - sve pet.

   Srećen Škaru, on poluspreman, već kreće vanka. Prisvlačin se prema planu, bez priše, pakujen bag sa mokrin neoprenon, šetan prema bajku, obuka san i rukavice i stavija očale, dolazin do linije za sist, penjen se i krećen.

   Polako po zavojima i ležećim policajcima jedan ipo kilometar do izlaza na cestu. Kreću kilometri. Ide odlično, kilometar prije okreta na 36-om kilometru vata me Kuco pivajući, a iza njega Goge, malo preblizu za moj ukus.

   Krećemo nazad, na kraj prvog kruga dolazin sa prosjekom od 32 kilometra na sat, javljan se Kaći koja sa ruba okretnog rodula slikaje i iden u drugi krug. Na okrepnoj stanici na okretu predviđenom za treći krug stanen, minjan boce i mutin novu količinu izotonika. Ponovo krećen, a neko zove. Pa onda i muški glas viče ''Kuki!''.

   Pogledan i vidin Gogu, ništa mi jasno, djeluje mi u redu i nezabrinuta, pa nastavljam. I onda mi sine da je u Penalty Box-u - popila je žuti karton za draftanje pa mora mirovat u boksu osan minuti. Tu ne smiš sist, ni ist, ni pit.

   Ja vozin dalje, ali sa teškoćama jer se diga maeštral i tuće u prsi. I to ne slabo. Prosjek pada na trideset do okreta, u povratku jeden drugi sendvič i već počinje lagano kočenje vrata. Sad se malo lakše vozi, ali sve je nekako teže. Pa prošlo je 125 kilometri i mora bit tako!

   Vruće je, pije se, to mi nije drago jer mi se u drobu počinje mućkat. Dolazin na okret na 136-om kilometru, na rodulu se skidan sa bajka kraj Kaće za poljubac, a ona misli da mi je ko zna šta.

   Iden na zadnji kraći krug, vitar tuće u prsi, nije lako. Na okretu minjan boce i ćutin se mučno. Počelo mi se zijevat, dakle spavat i malo me muka. Stajen kraj jednoga zida, obavin potribu i zamalo me potira na povračanje, ali nema šta izać.

   Nastavin ja dalje i u zonu ulazin za šest ipo uri bicikle. Računan u grubo sa plivanjen i zonon san na sedan i četrdeset, na sedan i pedeset počinjen trkat. Dobro je, ali me još muka.

   Počinjen polako, osan ipo po kilometru, malo šetnje. Pijen kolu i od straja ne pijen gelove. Čujen vatromet, to je prvi uša u cilj.

   Ne znan šta će bit, daleko su četrdeset i dva kilometra. Kuco se javlja, završava prvi krug, Škare je isprid mene već počeja drugi, Gogu ne vidin.

   Vruće je, sunce peče, likova raznih - šetaju, rastižu zgrčene noge, ima svega za vidit.

   Uglavnom iden od okrepe do okrepe - malo šetnje, pa trčanje; vozin na koli i prolijen se vodon. Prvi krug je proša, na početku me Kaća pita kako je, a ja govorin da ću ga završit makar i sa po noge - odma se pripala da mi nije šta. Nije ništa, ali ako triba puzat, nema problema.

   Drugi krug - prelazi me Škare u zadnjem i Kuco u trećem, Gogu još nisan vidija.

   Pada mrak, krećen u treći krug. Vićen Kaći da mi za zadnji krug doda dvi kole jer su na okrepama nestale.

   Bogajen one šta in u Splitu sve smeta; te fali ovo, te fali ono, a ja ovde platija 350 euri startnine, a njima na petnaeston kilometru nestaje kole. Neka mi samo ko šta više reće.

   Kraj trećeg kruga prelazi me Goge, ja polako za njon okričen u zadnji krug. Sad već znan da ću doć do kraja, pa počinjen brže trkat, tako da je mislim to moj najbolji krug.

   Pojavila se i kola na okrepi, tek sad pijen gel jer me nije briga - malo je do kraja.

   Sad i ja prelazin neke koji bauljaju po stazi. Ima jedan mračni dio, ne pokriven žaruljama, pa me straj da ne upadnen nogon u rupu. Desilo se jednome isprid mene.

   Tu šetan i pičin prema kraju, gledan neke koji tek počinju zadnji krug. Ja pun sebe prolazin kroz zonu i ulazin u cilj.

   13:52:nešto.

   Ljubljenje, čestitke, medalja, Finisher majica, slikavanje. Iden nešto popit i po stvari u zonu. Moji su već krenili u hotel, pa je i meni priša jer san mokar, a malo je zafriškalo, već je skoro jedanaest uri.

   Kupin stvari, na izlazu iz zone pregled jesi li uzeja svoje ili tuđe. Guran biciklu do hotela i još mi do glave ne dolazi šta san sve proša.

   Tuš, sidimo u dvoru. Evociraju se sićanja.

   Goge govori da je ono kad me zvala bila u Penalty Box-u. Uvatilo je u zavjetrini za Kucon. Dobila kazne osan minuti - u pržunu nesmiš sist, nesmiš ist, nesmiš pit i nesmiš govorit. Ka Jasenovac. Možda joj je zato posli godija odmor.

   Zezamo Škaru, koji je iša ka lud i doša za nešto više od jedanaest ipo uri, da mu je dobar program treninga koji je sam složija. Toliko dobar da bi sad moga postat IronMan Coach i prodavat treninge i savjete. Predlažemo da Koce dobije popust od 50%.

   Pričamo šta nan se sve dešavalo.

   Meni se desilo da jedno tri kilometra nisan moga dobit točan rezultat množeći 9 puta 7 za izračunat neko vrime koje san tija. Nikako i nikako. Za ne virovat. Sta mozak i samo noge radu.

   Ponoć. Idemo leć, glava je malo zbrkana, ali se oči same sklapaju, a jedino se ne mogu nikako napit. Usta suva non-stop.

   Zacrnilo se.

  

 
 
PONEDILJAK
03.10.2011.

   PONEDILJAK - 03.10.2011.


   Po noči se dižen pit dva puta. Dobro san spava. Probudili se svi u osan uri.

   Kuco je sinoć po završetku trke utrpa u sebe svu moguću spize koju je vidija u velikon šatoru di je bila okrepa. Naravno, ukrca je to ka kroz gurlu, pa ga po noći uvatila žgaravica. Traži Gastale.

   Škare je izmućka svoju kemiju i popija kavu, a Gogu boli grlo pa je jedva nešto izila.

   Ja san sa Kaćon platija po pet euri i upa na švedski stol u hotelu. Ija san uru vrimena, počelo je sa suhomesnatim, sredina je bila topla jela, a za kraj smo meli dinju, zalivajući to sa masu đusa i mlika sa kakaon. Propali bi brzo da in svi gosti ovoliko mogu izist.

   Gledan jednoga bidnoga Francuza, koji je isto trka, kako niza skale ide naopako, ka da se penje, jer ga kvadricepsi toliko bole da ne može niza skale normalno. Vidiš odma ove šta su trkali, svi nabadaju ka po jajima i sa grimasama na licu.

   Odlučujemo se ić okupat na plažu, malo se relaksirat, uvatit sunca i onda u jedan na proglašenje. Sve nas malo zatižu kvadricepsi, a Kuco ima i problem sa velikin žuljon od zavrnute bičve.

   Na ovi život na plaži bi se moga naviknit, jedino šta se sarbun svugdi zavlači. Kate govori da ne zna kad je zadnji put bosa ušla i izašla. I još govori kako joj je Dejan (prijatelj Patrčević) reka da je duga šetnja po ovome grezome sarbunu dobra za piling. Ma vidi.

   Mičemo se sa plaže i u bot smo u šatoru di je bija pasta party. Počinje proglašenje, gledamo rezultate na zidu. Dejan je treći, bit će vike.

   Vištica je odusta na trkanju, noga ga zabolila pa je odusta jer nije moga bit dobar, a riskira je veću ozljedu. Šteta, jer je ima drugi rezultat na bajku.

   Grah je bija dobar, a Škare je trećeplasirani Hrvat. Naime, Živkovića je diskvalificiralo jer ga nije sinjalo da se pojavija u Penalty Box-u nakon žutog kartona.

   Dejan priča da je njemu bila teška bicikla u vitar i da nije moga trčat kako je tija jer je bilo vruće. Isto smo se derali kad se peja na postolje. Lipo - naš čovik, a tako dobar.

   Na povratku ga zezamo da mu je lako kad mi stariji profićima damo šest minuti fore i pustimo ih prije da ka nemaju gužvu.

  Opraštamo se, Kate i ja u Titanic-a, a Kuco ,Škare i Goge na obid. Danas se jede meso. Proteini. Mi pod tuš i odmor, a oni na spizu.

   Posli se minjamo, pa se posli naše spize i njihova tuša nalazimo vanka - tražimo suvenire i di ćemo proslavit sve skupa , pa i današnji Škarin rođendan.

   Našli smo lipo misto i uz priču ispraznili bokal sangrije, pa otišli nazad za u krpe.

   Kuco je prije spanja dobija i medicinski tretman za ogroman žulj na nozi. Trebali smo jednu finišer medalju maznit i za Kaću. Za sve šta je svima značila i učinila.

   Idemo leć jer je sutra plan obilazak Barce. Svih nas više bole nego ujutro, ali se opet brzo zacrnilo.

  

 
 
UTORAK
04.10.2011.

   UTORAK - 04.10.2011.


   Doručak u hotelu. Išli svi.

   Neki se prošvercali u masi gostiju i uštedili po pet eura. Pogodite...Idemo na vlak. Ovi stvarno nisu normalni. Odma su uz dvista metri sarbuna stavili tračnice i vozi vlak. Gledaš toplese i voziš se. Onde di nema sarbuna ni plaže nasuli su stinje da mogu stavit prugu.Lipi, brzi, klimatizirani vlak vozi jedno osamdeset kilometri do Barcelone i staje u svako misto. Ka da ide od Trogira pa do Omiša. Tiket za nas pet, poć i doć, dvadesetosan euri i nešto.

   To je malo više od dvista kuna. Nas pet tamo i amo. Za jednoga jedan pravac dvadeset jedna-dvi kune. Pitan se koliko je karta za mirisni i vrući autobus do Trogira.

   Ovi vozi uru i kvarat i izađeš u centar na trg Catalunya. Tu smo sili u buseve za ture po Barci, jer ko bi sve obaša. Voze te od točke do točke, ti slikaješ, ako oćeš izađeš, pogledaš i opet se ukrcaš, pa nastaviš.

   Dobiješ nove sluhe koje uštekaš u bus i slušaš predavanje o svakom detalju. Obilazili, slikali, vidili, na kraju prošetali čuvenon La Rambla-om i ušli na Pazar i Ribarnicu.

   E, to nemogu ispričat, to iman slike pa koga interesira neka pita, ali ja ne preporučan. Bolje da ne znate kako Pazar može izgledat.

   Krećemo nazad, malo smo svi dešvani, Goge najviše, a boli je i grlo.

   Kad smo došli doma, odma je legla, a nije išla sa nama rješavat proteine, šta je gadan sinjal, jer ta koliko može izist, to se ne može lako ispričat.

   Rješili smo račune u hotelu, izgubili jednu uru ipo za napunit kombi i brzo zaspali jer je buđenje u četri ipo.

  

 
 
SRIJEDA
05.10.2011.

   SRIJEDA - 05.10.2011.


   Krećemo u pet i kvarat. Mrak mrkli.

   Triba neko s menon pričat, inače ću zaspat, ali svi osin Kate spavaju. Koja ekipa. Samo su se primistili sa posteje na sic.

   Idu ilometri. Svako dvi ure stajen da ne bi zaspa, trčući do WC-a, za vidit pločice i odma dalje. Ova Francuska je ogromna, a opet se ponavljaju smišne stvari sa automatima za naplatu cestarine.

   Dejan Stoiljkovski ne može doć na odmorište poviše kneževine, pa mi sami stajemo i slikajemo Monako u izmaglici.

   Danas mi je puno lakše vozit u odnosu na prije šest dana. Ne bole me ni leđa, ni vrat, ni ništa. Eto ti IronMan, a ja se boja kako ću nazad.

   Po Italiji još veća gužva nego na odlasku tako da smo teoriju o neradu samo potvrdili.

   Idemo po planu i ulazimo u Anconu za 14 uri, staje se u samoposlugu kupit zadnje sitnice, čekiramo karte i po kompliciranome portu dolazimo do Marka plemenitog Pola, krcamo se i vatamo busiju u salonu-kavani.

   Kuco pije čaj kao pomoć u rješavanju problema nastalih od mišanja jogurta i đusa od naranče. To je ka da ideš ist, recimo ciklu sa nutelon.

   Škare je na pivi, Kaća na voćnom đusu, a Goge i ja idemo izist po jednu juvu od povrća.

   Kamarijer me čudno gleda kad naručujen, dobra je ka dekot i zamalo smo udrili repete, ali bilo bi puno. Kaća nas je došla i slikat.

   Poslali smo poruku Paviću da sutra očekujemo doček. Iman vrimena ovo napisat, ali jedva jer san već satran. Žena me napada da san gori od Servantesa, da s nikin ne govorin. Poslušat ću je i ovo završit za danas, ali će onda ona uzet komp za pregledat fotografije, pa ko onda s kin neće govorit.

   Sutra je kraj.

  

 
 
ČETVRTAK
06.10.2011.

   SRIJEDA - 05.10.2011.


   Došli smo.

   Pijemo na brodu zadnju zajedničku kavu. Carina nas gleda, mogu gledat koliko oće, nemamo ništa. Idemo na polazni parking.

   Slična ekipa, od kojih su neki neprepoznatljivi - tajnik se obrija, ne pitamo jel' za nas ili sutra za rođendan.

   Čestitke. Šampanjac Goge naslonila na pod do kola, dolazi opozicija, a šampanja okine sama i po ga se prolije po podu. Pave nije ništa kriv, drago nan je šta je s nama.

   Popili smo po guc, izvadili stvari, slikali se u finišer majicama i krenili na kavu.

   Intrigiraju nas neke druge utrke.Počinje se planirat za dogodine odlazak u ___________.


   Dosta je bilo.

   Da vidimo ostale. Sad van je lakše...

  

 





   SRIDA - 28.09.2011.


   Evo je došlo vrime da se posli šest miseci priprema krene u Barcelonu. Koliko je to sad daleko, uplata u treći misec. Sićan se da je, dok san obavlja uplatu, bilo loše vrime i da san kroz prozor gleda oblake kako prolaze i mislija: "Ima još sedan miseci do trke, ima vrimena." A evo ga više nema. Krećemo.

   Na parkingu iza kluba sveprisutni Pavić, Nike i šef opozicije Pave. Kad me pozdravlja govori Pavić da to ka da te Juda jubi. Ali isto neka, vridi. Složili smo se za prvu sliku na polasku Goge, Kuco, Škare i ja. Napunili kombi, trubnili i partili.

   E, ali samo 348 metri do ulaza u Kucinu zgradu. Tu se parkirali i čekamo dotičnoga da naload-a "glupaču" sa kartama Francuske i Španjolske - da se ne bi izgubili po putu. A to traje li ga, traje. Umisto da krenemo u pet i po, evo sedan manje kvarat. Napunila se "glupača", pa sad ima i Calellu - šta je cilj ove priče.

   Naravno počele su odma dolazit poruke, od znanih i malo bolje znanih, sa dobrim željama za sve šta nam se tek treba dogodit. Idemo za Zadar, Jadrolinija nam dala skonto pa se isplati. Tankamo u Šibeniku i odma Kuco žvače oni najlon sendvić na skontu - jer mu istiće rok, a Goge zaranja po wc-u pa je čekamo.

   Rič po rič i eto nas u Zadru, na punti stali u veliki red od sedan auti i dva kamiona, pitamo Kucu kakve su ovo karte, dva lista isprintane potvrde o uplati, jedan za poć, a drugi za doć. "A to mi je dalo, i to je to," govori. Dobro. Carinica i policajka uredno ćavrljaju, a kolegama dosadno pa pitaju idemo li ovo na Kupres sa kombijem Ski Kluba "Split".

   Prolazimo i to, kad isprid broda pitaju di su karte, a mi ih nemamo. Kuco se vraća u Lipu Našu, priko grane, sa svim dokumentima, u agenciji Jadrolinije dobiva karte, pa se parkiramo u garaži velikoga "Zadra", koji će nas preveslat do Ancone.

   Kako se posli nećemo moć vratit u auto, uzimamo bagaje i trk u salone nać fotelje za spavat. Smištamo se na krmi u techno salonu sa kričavin plavim neonkama. Kako nam se raspored kauča nije svidija, počeli smo preuređivat, pa su Goge i Kaća uzeli jedan (naravno - veći), a Škare i ja drugi (naravno - manji), te smo ih zaminili sa kraja na kraj salona. Zamalo smo se zanili i nastavili, ali smo sad zauzeli svak svoj komad namještaja i zadovoljni smo.

   Evo partimo. Ja ovo pišen; Kuco čita neko lako štivo; Goge se separirala, upalila laptop i nešto kucka da opravda profesorski status; Kate je išla slikat pozdrav suncu, vidit ćemo šta će ispast; a Škare je izija njen sendvič i glumi Pašu pa govori kako nije izija nikad bolji sendvić u životu.

   Sad ćemo skoro leć pa je dosta za danas. Sutra nas čeka 1200 kilometri, pa će sigurno bit novih stvari za ih zapisat.

  






 


TK Split